Визија нула страдале деце у саобраћају (не)достижан циљ креатора саобраћајне политике

На самом почетку да не би било погрешног тумачења намере, оним што је изнето у тексту никако  не желим ниподаштавати нечије знање и умеће те когнитивне или логичке способности,  нити неку конкретну особу (или више њих) извргнути руглу или оптужити за нешто. Посреди је само изношење чињеница. Сва изнета размишљања и ставови представљају критички осврт, дат у најбољој намери у циљу унапређења безбедности деце у саобраћаја на територији Р. Србије. Једино то и ништа друго.

У организацији Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије, од 17. до 19. октобра 2024. године, одржан је Форум Унапређења система безбедности саобраћаја. Циљ овог форума је унапређење постојећег система безбедности саобраћаја у Србији и смањење броја саобраћајних незгода.

Кључне теме које су биле предмет дискусије на форуму су “Визија 0” – Заштита деце у саобраћају, јачање капацитета локалних самоуправа, израда новог закона о безбедности саобраћаја на путевима Републике Србије и финансирање мера безбедности.

Конференције, форуми, округли столови и сл. који су посвећени овој теми су нам потребни ради размене знања, искуства, повезивања и тражења најбољег решења. Међутим, код нас то углавном служи као илузија да се на том пољу нешто ради.

О томе да се на том пољу ништа не ради говоре и следећи подаци. У просеку, годишње, живот изгуби око 12 и буде повређено око 1.360 деце у саобраћајним незгодама. Како се наводи у Прегледном извештају Агенције за безбедност саобраћаја, сваког месеца једно дете погине и нешто више од 110 деце буде повређено у саобраћајним незгодама.

Битно је напоменути да саобраћајне незгоде нису случајност, већ су оне последица нашег нерада и системских грешака. О нашем нераду и системским грешкама говоре и поражавајући резултати Националне стратегије безбедности саобраћаја (2015-2020). Наиме, Р. Србија није испунила ни један циљ из Стратегије (један од циљева је био, да од 2020. год. немамо погинулу децу у саобраћају).

Да су реализовани циљеви из Стратегије, у саобраћајним незгодама на територији Р. Србије, погинуло би 47 деце мање, током анализираног периода.

Сама чињеница да у Србији постоји Удружење родитеља страдале деце у саобраћају доста говори о проблему и ситуацији у којој се нализимо.

Више о томе шта нас очекује у новој стратегији прочитајте на наредном линку

Поражавајуће резултате осликава и јавни ризик страдања деце у саобраћају. У Р. Србији јавни ризик износи око 12, у односу на европски просек где јавни ризик износи 6,8 (Прегледни извештај Агенције за безбедност саобраћаја, мај 2023.).

Оно што нећете чути на форумима, конференцијама, округлим столовима и медијима је, да креатори саобраћајне политике не помињу савремен концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја. Нема потреба наглашавати да без усвајања и примене савременог концепта нећемо имати добре и позитивне разултате.

Савремен концепт одговорности не сагледава само правну одговорност учесника незгоде, већ се акценат ставља на стручну, моралну и политичку одговорност. Тако да, уместо приче о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора система.

Друга кључна ствар коју нећете чути на форумима од креатора саобраћајне политике је промоција, примена и прихватање концепта одрживе урбане мобилности. Поменути концепт се увелико примењује на територији европе као најделотворнији у погледу заштите деце у саобраћају. Нема потребе наглашавати да овај концепт није прихваћен у политичким и стручним круговима у Р. Србији.

Да не постоји системска подршка урбаној мобилности говори и податак да представници Савеза удружења Институт за урбану мобилност (https://www.urbanamobilnost.org/) нису добили позив за учешће на поменутом форуму.

Када смо код измене закона о безбедности саобраћаја на путевима, представници поменутог Института су предложили сет измена којим би се унапредила безбедност бициклиста у саобраћају. Предпостављате, креатори саобраћајне политике су то одбили. Толико о бризи према рањивим учесницима у саобраћају.

Предлог измена је доступан на наредном линку

Трећа кључна ствар који нећете чути од наших креатора саобраћајне политике је примена хуманог инжењеринга. Хумани инжењеринг заправо представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и пођеднако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На такав начин им се обезбеђује адекватна инфраструктура и подршка, како би сви корисници имали под‌једнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

Када смо ко јачања капацитета локалних самоуправа и финансирање безбедности саобраћаја, некако се избегава да се каже, да су прошлим изменама закона, локалним самоуправама отета средства за финансирање, и тиме је уништен самоодрживи начин финансирања безбедности саобраћаја.

Више о уништавању система финансирања безбедности саобраћаја прочитајте на наредном линку

Четврта кључна ствар су медијске поруке које шаљу наши креатори саобраћајне политике. Поруке углавном иду у правцу, децо пазите, пешаци пазите, бициклисти пазите, не користите мобилни телефон и слушалице, прелазите улицу на пешачком прелазу, не носите тамну одећу итд. Некако, увек се инсистира на томе, да се кроз такве поруке, одговорност пребаци на рањиве учеснике у саобраћају (деца, пешаци, бициклисти, особе са инвалидитетом, старија лица, мајке са малом децом) и оправда или ублаже грешке возача моторних возила.

Погледајте потресан видео спот који илуструје главни ток медијског наратива наших креатора саобраћајне политике.

Пета кључна ствар је да наши креатори  саобраћајне политике приликом саобраћајног планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града, и да није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају.

Већ деценијама уназад, креатори саобраћајне политике, креирали су саобраћајни систем који искључиво задовољава потребе моторног саобраћаја. Довољно је само да прошетате својим градом и видећете да су тротоари окупирани паркираним возилима, да зоне 30, зоне успореног саобраћаја, бициклистичка инфраструктура, тактилне стазе за слепе и слабовиде итд., практично не постоје. 

Тренутна саобраћајна и транспортна политика је учинила, да Р. Србија,  по стању безбедности саобраћаја касни 15 година за просеком ЕУ и 25 година за Шведском. Такође, укупни друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода, у 2019. години нам износе 4,1 милијарде евра. 

Свакако подржавам усвајање, промоцију и рад на визији нула страдале деце у саобраћају. Колико је то достижан циљ, са оваквим начином рада, остављам вама да сами донесете закључак.

И на крају, страдање деце на било који начин, а посебно у ситуацији коју је могуће спречити, представља огроман ударац за породицу и читаву заједницу. Стога је дужност свих чланова друштва да спречи да се животи деце доводе у опасност у саобраћају. Њихова безбедност је велики изазов за све, а посебно за оне чији је то професионални позив.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Насловна фотографија: Facebook страница Жртве у саобраћају