(Видео) Саобраћај припада особама са инвалидитетом

У данашњем свету, достојанствен живот је практично незамислив, без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега, обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за особе са инвалидитетом.

Надлежне службе и институције у Р. Србији  не само да не примећују особе са инвалидитетом, већ и саме креирају простор у којем не могу равноправно учествовати у саобраћају.

Наши суграђани са оштећеним видом, свакодневно на постојећој саобраћајној инфраструктури наилазе на низ препрека и баријера које им онемогућавају самостално и безбедно кретање. Тротоари се често користе као паркинг места, што особе са оштећеним видом приморава да ступе на коловоз како би их заобишли, а то су ситуације у којима морају да се ослоне на слух, не би ли чули да ли у том тренутку пролази неко моторно возило. Такође, честа је појава да несавесни возачи заустављају или паркирају возила на самом пешачком прелазу, што такође отежава њихово кретање.

За особе оштећеног вида просторна орјентација представља сложен и захтеван изазов. Ретке су локалне самоуправе у Србији у којима постоји бар један тротоар који је опремљен траком водиљом за особе које се крећу уз помоћ белог штапа.

Фото: https://www.facebook.com/stopbahatom

Јавни градски превоз широм наше земље уопште није опремљен говорним аутоматом, како би особе оштећеног вида могле да чују на којој се станици налазе. Такође, аутобуске станице у земљи немају разглас, како би се особе оштећеног вида могле упознати са редом вожње.

За особе које се крећу помоћу инвалидских колица или помоћу других помагала, велики проблем представљају високи троторари, високоподни аутобуси и сл. Ако погледамо како су уређени прилази и улази у јавне установе, као што су школе, факултети, домови здравља, болнице, јавна и комунална предузећа итд., приметићемо да у већини случајава не постоје рампе, држачи и сл., које би омогућиле  приступачност особама са инвалидитетом тим установама.

Проблеми са којима се сусрећу особе са инвалидитетом у саобраћају дубоко задиру у питање саобраћајне културе, толеранције, међусобног разумевања и поштовања, као и породичног васпитања. И тако имамо ситуацију да возачи редовно паркирају на местима која су резервисана за особе са инвалидитетом.

 

 

Овде бих помену један пример, који илуструје (не)стручност, (не)знање и одговорност доносиоца одлука и креатора система у Р. Србији. Наиме, реч је о ивичњацима на прелазу пешака преко коловоза.

Пропусност пешачког јесте способност проласка одређеног броја пешака у јединици времена на одређеном простору.

Ивичњаци успоравају прелаз преко коловоза, доводе до повреда и падова, дужег задржавања особа са инвалидитетом на коловозу, угрожавају безбедност саобраћаја и доприносе већем ризику од настанка саобраћајне незгоде.

Није ретка појава на нашим путевима и улицама да возачи немају разумевања према слабијим и рањивијим учесницима у саобраћају, и да у ситуацијама у којима су обавезни да стану на пешачком прелазу то не чине, иако је ЗОБС дефинисано да “Уколико су пешаци деца, немоћна лица, слепе особе које се крећу уз употребу белог штапа и/или пса водича, особе са инвалидитетом које се крећу у инвалидским колицима, или за кретање користе друга ортотичко – протетичка помагала, возач је обавезан да заустави возило и да их пропусти.”

Ако саобраћајна струка која је укључена у процес доношења одлука, не може  својим знањем и ауторитетом да реши поменути проблем, како онда да причамо о комплекснијим стварима, као што су саобраћајно планирање и техничко регулисање саобраћаја?

Проблем безбедности особа са инвалидитетом у саобраћају је комплексан и вишедимензионалан и зависи од више фактора, јер сваки облик инвалидитета је различит и захтева другачији приступ.

Како би уопште почели са решавањем постојећих проблеме и одговорили на све потребе које муче наше суграђане са инвалидитетом морају бити укључени сви релавантни друштвени чионици и надлежне државне институције.

Ако желимо да створимо и омогућимо безбедно учествовање у саобраћају особама са инвалидитетом неопходно је да се приликом изградње  нових саобраћајница или реконструкције постојећих консултују  управо они, како би указали на све могуће проблеме и препреке са којима се свакодневно сусрећу.

Рад Сигурних стаза подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја