Да ли смо једнаки и равноправни у саобраћају?

Како се наводи у стручној литератури, саобраћај је једна од четири егзистенцијалне функције сваког животног простора (рад, становање, рекреација и саобраћај), чији је циљ повезивање осталих функција, уз што мање негативне ефекте. Без саобраћаја није могуће замислити данашњи начин живота и уређење животног простора. 

Полазим од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца, пешаци, особе са инвалидитетом, бициклисти, старија лица, труднице и мајке са малом децом, су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва, када је реч о саобраћају.

У данашњем свету достојанствен живот је практично незамислив без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за рањиве учеснике у саобраћају. 

Креатори саобраћајне политике не само да не примећују рањиве учеснике у саобраћају, већ и сами креирају саобраћајни простор у ком рањиви учесници не могу равноправно учествовати. 

 

Фото: https://www.facebook.com/stopbahatom

Креатори наше саобраћајне политике приликом саобраћајног планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града, и да није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (деце, пешака, бициклиста, особа са инвалидитетом, старијих лица итд.).

Већ деценијама уназад, креатори саобраћајне политике, креирали су саобраћајни систем који искључивозадовољава потребе моторног саобраћаја. Довољно је само да прошетате својим градом и видећете да су тротоари окупирани паркираним возилима, да зоне 30, зоне успореног саобраћаја, бициклистичка инфраструктура, тактилне стазе за слепе и слабовиде, практично не постоје. 

Свакако нам је неопходан другачији приступ у обликовању саобраћајног простора, посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све инфраструктурне и безбедносне проблеме са којима се сусрећу свакодневно. Мишљења сам, да нам је потребна примена "Хуманог инжењеринга". Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и потребама које имају рањиви учесници у саобраћају.

Хумани инжењеринг заправо представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На тај начин им обезбеђује адекватну инфраструктуру и подшку, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

 

Илустрација: Copehangenize Design Co.

Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију и примену урбане и микро мобилности, које би свакако добринеле и створиле услове да рањиви учесници у саобраћају буду равноправни са моторним саобраћајем.

Идеја једнакости и равноправности у саобраћају, сагледана из угла урбане мобилности, поставља терен за сарадњу и ствара културу бриге и поверења, која је неопходна нашем саобраћајном систему.

Систем заснован на једнакости у саобраћају, умањује потребу за контролом саобраћаја, умањује последице саобраћајних незгода  i омогућава свим учесницима у саобраћају виши ниво безбедности. 

Тренутна саобраћајна и транспортна политика је учинила, да Р. Србија,  по стању безбедности саобраћаја касни 15 година за просеком ЕУ и 25 година за Шведском. Такође, укупни друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода, у 2019. години нам износе 4,1 милијарде евра. 

Насловна илустрација: Илустрација: Copehangenize Design Co.