ВЕСТИ
26.11.2024.
Како је почела саобраћајна револуција у Холандији и где смо ту ми?
Често сам имао прилику да разговарам са креаторима саобраћајне политике у Србији. У тим разговорима сам предлагао и заступао становиште да морамо да се окренемо примени хуманог инжењеринга и имплементацији концепта одрживе урбане мобилности.
У разговорима сам увек инсистирао на томе, да је улица основни архитектонски простор града и да мора да буде дизајнирана по мери деце, пешака, особа са инвалидитетом, бициклиста, старијих лица и мајки са малом децом.
Некако увек сам добијао исти одговор, код нас то није изводљиво, ми нисмо Холандија, Данска, Шведска итд.
Сви ти разговори су ме подсећали на један трагичан догођај из поменуте Холандије и како је тамо све почело. Данас могу само да констатујем, да се наши креатори саобраћајне политике још увек налазе у седамдесетим годинама прошлог века.
Прича која је испред вас догодила се сада већ давне 1971. године. Девојчица Симон Лангенхоф, стара 6 година, убијена је док је ишла бициклом до школе. Ударио је возач који је пребрзо возио.
Њена смрт и покрет који је покренуо њен отац Виц Langenhoff, новинар, променили су целу земљу и спасили хиљаде живота Холанђана.
Виц Langenhoff се удружио са другим родитељима страдале деце, са којима покреће кампању за промену саобраћајног система. У својим новинама у септембру 1972 пише следеће „Неколико људи је устало који желе да пробију апатију са којом Холанђани прихватају свакодневно убијање деце у саобраћају”. Такође је објавио је манифест за промене: „Не залажем се за аутопутеве са 22 траке, већ за безбедне бициклистичке стазе”.
Његов манифест је покренуо покрет Стоп де Киндермоорд (Стоп убиству деце).
Те године више од 400 деце је погинуло у саобраћајним незгодама. Његова ћерка Симоне Лангенхоф је била само једна њих.
Чланак Вика Лангенхофа је дошао и до Европског парламента. Мартје Ван Путен, бивша посланица у Европском парламенту, рекла је за Гардијан: „Улице више нису припадале људима који су тамо живели, већ огромним саобраћајним токовима”.
Представници покрет су почели да организују демонстрације, блокирају саобраћајнице, организују трибине, раде едукативне кампање, преуређују улице по мери деце, посећују и разговарају са политичарима и сл.
Протести су редовно одржавани и били су све организованији, масовнији и гласнији. То је све узбуркало духове међу политичком и стручном елитом коју су сматрали одговорном због смрти деце.
Због поражавајућег стања безбедности саобраћаја код нас је формирано Удружење родитеља страдале деце у саобраћају и Савез удружења Институт за урбану мобилност. Наиме, сваког месеца једно дете погине и нешто више од 110 деце буде повређено у саобраћајним незгодама на путевима Р. Србије. Креатори саобраћајне политике ћуте на молбе, предлоге, сугестије, акције и деловање ова два удружења.
Холандска Влада је подржала покрет Стоп де Киндермоорд и на крају су почели да производе идеје за безбедније улице и инклузивнији урбанизам.
Влада је убрзо покренула и кампању "Недеља без аутомобила". Захваљујући протестима и манифесту ожалошчених родитеља, дошло је до развоја првих наменских бициклистичких рута касних 1970-их.
Холанђани су наставили да експериментишу са бициклистичком инфраструктуром, зонама успореног саобраћаја, разним саобраћајно-техничким мерама, градским центрима без аутомобиле и сл. - што је утрло пут тренутној саобраћајном политици коју данас видимо у Холандији.
Искрено говорећи, већина земаља 70-их година није имала далековидност да изгради инфраструктуру по мери деце, пешака, бициклиста и особа са инвалидитетом. Најбоље време за почетак је било тада - али наши креатори саобраћајне политике још увек нису ни близу почетка.
Примера ради, аутор ових редова је са својим удружењем дао савремен модел саобраћајног планирања по мери деце, пешака, бициклиста и особа са инвалидитетом применом географских информационих система за град Бор (www.bicibor.rs и www.pristupacnostbor.com ). Међутим, доносиоци одлука су све то одбили и имао сам доста проблема од стране креатора саобраћајне политике у Р. Србији. Једноставно, ако сте на страни слабијих и рањивијих у саобраћају, следи вам поништавање од струке и еснафа коме припадате.
Симон Лангенхоф никада није успела да види бољу будућност створену у њено име. Али хиљаде породица су спасене од истог губитка и туге као резултат кампање која је уследила.
Наша прича се природно надовезује на цитат Ф.М. Достојевског “Сви идеали света не вреде сузе једног детета” и на враћању карте Ивана Карамазова, који не жели да учествује у креирању идеалног система који је заснован на патњи деце.
Никад није касно да наше улице, квартове, блокове и насеља вратимо деци.
Знамо шта треба да се ради. Идеје, решања и иновације постоје. Имамо кадар који то може да спроведе у дело. Знамо све шта нам је потребно. Једино што немамо је политичка елита која то жели да спроводе у дело.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
Извор фотографија: X профил Адам Трантер @adamtranter
Коришћени извори: